Maske

"On je promijenio socijalni identitet i fizički identitet, ali nije promijenio psihološki identitet. On je ostao to što jeste. Sve to postoji, on nije sad postao homo duplex ili multiple personality. On sve vrijeme vrlo dobro zna tko je", kaže Kron.

"Ono što je moja pretpostavka je da je čovjek koji je toliko ekstremni ekstrovert, kome su toliko potrebni drugi ljudi i aplauzi, on u jednom trenutku može sam donijeti odluku da mu je javni život nešto što je nužno," objašnjava ona.

"Za njega je neka vrsta psihološkog samoubojstva ukoliko nema publiku, njemu su aplauzi i ja mislim da je on zaista uživao u toj ulozi", kaže Kron.

Psihiloginja Tijana Mandić smatra da je, uzimajući lik Davida Dabića, Karadžić pokušavao potisnuti svoju ratnu prošlost, kako bi mogao i dalje vjerovati da je heroj i da je spašavao ljude.

"Postoji hipoteza da je prosto iznegirao tu fazu svog života, da je iznegirao fazu rata i pojavio se kao on od prije, uz veliku pomoć svojih prijatelja, ", kaže Mandić.

"I to je još prije radio, prije nije išao u to ezoterično, sad je dodao i to guru izdanje. Mehanizam negacije može biti toliko jak da, kad ja zabijem glavu u pijesak, vjerujem da me ni vi ne vidite...".

"David je vrlo često ime za psihoterapeuta, a sad otišao je malo više u religijsku stranu, to je nešto što ne očekujem, ali ta zanimanja, za alternativnu terapiju, to je radio i 80-ih, tu nema ništa novo".

"Sve te nove stvari su njega zanimale i 80-ih u Sarajevu, meni je to vrlo interesantno. Bio je čovjek-psihijatar, a posle čovjek-ratnik i meni je to vrlo prirodno da se vrati u ono što je radio. Meni je mnogo gore i neshvatljivije kako je od ovog čovjeka postao čovjek-ratnik."

Uprkos dobrom prerušavanju, u kome je Karadžiću svakako pomoglo i dobro poznavanje ljudi, s obzirom na to da je i on psihijatar, Karadžić je prema riječima njegovog odvjetnika , nakon uhićenja tražio da ga obriju i ošišaju, čime je povratio svoj pređašnji identitet. On će se takav pojaviti u sudnici Haškog tribunala.

Novinar Miša Brkić misli da su priču o Karadžiću koji se sam krije po šumama i planinama svojevremeno plasirale u javnost tajne službe, kako bi se u isto vrijeme sakrio njegov izmišljeni identitet liječnika koji može slobodno šetati gradom.

"Ja mislim da, zbog toga što je on bio najtraženiji haški optuženik, sam nije mogao napraviti lik Davida Dabića i pustiti ga u javni život", kaže Brkić.

"Dakle, to je ipak morala biti služba koja će mu osmisliti novi styling, služba koja će mu naći gdje će ordinirati, da se bavi nekakvom privatnom liječničkom praksom, služba koja će mu naći novine gdje će imati svoju kolumnu, a da nitko ne pita oprostite ’ko ste vi’", smatra on.

Од пре два дана читави тимови психијатара, криминолога, аналитичара и других познавалаца људске душе и свега осталог објашњавају како је Радован Караџић могао да постане Драган Давид Дабић, како је ратни вођа могао да васкрсне као модерни гуру и како је Босанац могао да проговори београдским акцентом а да га не „провале” остали Босанци у Београду.

Прича је филмска, нема дилеме. И наша и његова. Можемо да бирамо жанр.

У њој, додуше, нема ничега од онога што се замишљало и опевало у песми:

„Сиђи, Рашо, сиђи са планине, ниси сиш’о чет’ри године,

У пећини горе Романије, Раша с Ратком рујно вино пије.”

Не. Нови идентитет „неухватљивог” шокирао је колико и вест о његовом хапшењу.

Караџић не само што се није крио у пећини, избегавао сусрете са људима и живео тихо и повучено, него је, сазнајемо из минута у минут, како се филмска прича „отвара” испред нас, имао нови живот и, још шокантније, нову каријеру. Неки кажу и нову љубав.

Човек за кога се мислило да никада неће бити ухваћен, зато што га нико и не тражи, сазнајемо из новинарске посластице која данима храни светску медијску машинерију, успео је да промени све на себи и у себи, до потпуне непрепознатљивости, осим једног – жеље за експонирањем.

Човек који је 12 гадних година за Србе живео у националном миту, међу Србе се вратио као продавац вискова који вам открива путеве повратка до изгубљене сексуалне жеље.

И, на крају, човек чију су фамилију све време његовог бекства држали у својеврсном заточеништву, којима су специјалци сваких 15 минута упадали у кућу и превртали чаршаве на креветима не би ли испод њих нашли најтраженијег бегунца, појавио се као ексцентрик који својим следбеницима открива пут до нирване и ужива у заљубљеним погледима жена којима је пре тога, служећи се својим правим занимањем, психијатријом, одагнао све проблеме.

Али, није то на крају. На крају је то да ће Караџић покушати да поврати свој стари идентитет пред Хашким трибуналом. Обријан и ошишан, „исти као некад” (како кажу они који тврде да су га видели) покушаће пред судом, оним који је ослободио најгоре српске џелате (што ће му, зна, ићи наруку) да поврати претходни живот. Онај који је живео у песмама. Али тешко да ће му у томе више помоћи и Дабићеве надрилекарске вештине.

Нови Караџићев живот, почиње полако да се открива, донео је и нов поглед на хашке бегунце. Томе се данас радују они који су се пре три дана радовали и славили хапшење „неухватљивог” Србина.

Они који чињеницу да Срби не славе са њима опет тумаче пре свега и само као недостатак свести и савести. Они који ни данас не схватају да ће Караџић за једне бити херој док год су то за неке друге Орић и Харадинај.

MASKE - Mentalne vježbe - AGENCIJSKI IZBOR

Тајни живот Радована К.