| |||||
|
|
Avdo Nazionale Da odmah na početku raščistimo. Ovaj tekst ni na koji način ne podržava stavove lažnih elitista koji će se načuditi što “Avdo s karatašima ili polaznikom trenerske škole 2008. godine ide praviti nacionalnu politiku”. Ovo društvo nije zaslužilo bolje akademike od opsjenara koji već decenijama nemaju relevantnih tekstova i koji su egzistencijalne probleme rješavali tako što zakucaju kod Izetbegovića na vrata, a on im, preko kase na koju je tapiju jedini imao Hasan Čengić, isplati kakvu sadaku skupljenu u islamskim zemljama. Toga je bilo na sve strane, i Sidran je bio jedan od glavnih protagonista tih priča, ali njegov način života i njegova karma, kao i bošnjačka blagonaklonost nikada nisu dozvolile da se on do kraja diskvalificira, da postane preispoljna hulja. Uvijek bi se našao neki novi vic, provala ili dosjetka koja bi “našeg Avdu” opet vratila među urbane legende. No, ono što upada u oči je vrijeme, bolje rečeno tajming, u kojem na srcu bolesni pjesnik pristaje biti najdirektnija vlast, dakle ne neko ko je korigira, ili eventualno destruira. Jer, sve je manje para ispod stola, za njih valja raditi, a nije se više u najboljim godinama da bi se imalo nepotrošivu energiju. Da se još nešto razumijemo – pjesnik Sidran prema mišljenju ovoga novinara, ali vjerovatno i prema hiljadama drugih, treba imati nacionalnu penziju u visini najviše plaće poslanika, jer je red da se država tako odnosi prema građanima čija su je djela u svijetu proslavila. Istina, iskrenog destruiranja ili subverzije u Sidrana iskreno nikada nije bilo, ali kontinuitet ponižavanja onoga što je napisao književnik Sidran od politikanta Sidrana samo je nastavljen. Ko god zna Sidrana, zna i to da
on niti ima kuveta, ni živaca, a ni želje da sa polupismenim tipovima iz Općine
raspravlja o cijeni odvoza smeća na deponije, ili o sredstvima za obnovu FIS-a.
On je simbol kojeg su upetljali na kraju priče, prekasno za sve, a najviše za
njega.
Zbog svega toga, ali i zbog činjenice da je građanin Sidran, mučen teškom bolešću i nevoljom čak iz Goražda gdje je bio odselio, morao potegnuti u Općinu u kojoj je proveo većinu života, valja razmisliti o sudbini pjesnika koji se nađe u raljama kompliciranih interesa moćnih pojedinaca. Sve i da pobijedi sa stopostotnom većinom, on u tome može samo izgubiti, a politika neće dobiti puno. Ali, ovo je još jedna priča. O zemlji koja onima koji su je najbolje opjevali, baci pokoju mrvicu, a daje sve onima koji su je bezočno pljačkali. Ili kako bi rekao veliki Daidža, kojeg igra Pavle Vujisić, možda i najveći glumac kojeg su ovi prostori dali, Mahi Zolju (u izvedbi Slobodana Aligrudića, još jednog filmskog besmrtnika): “Moj Maho, politikom i religijom se bavi sirotinja, ja se tebi čudim.” Tako nekako, moj Avdo
Nazionale. Богочовек Христос или Европска унијаЛажни анђели (fragment) Такође, нама Србима се, почетком ове 2008. године, од стране Бриселске уније нуди и да коначно и једном заувек напустимо сигуран пут, пут Јеванђеља Христовог, изаберемо „еџтреме њаy“ и препустимо се изазову скока са литице у дубине бездана. Наравно, уз обећање да нам се ништа лоше неће догодити, јер ће нас на дну провалије сачекати анђели који ће нас дочекати у своме наручју. Само, који анђели? Они пали и мрачни, или они Богу верни и свети? Није тешко погодити. Довољно је видети како, на пример, један од пиона и пионира „нењ аге“ цивилизације, лажни анђео и генерални НАТО секретар из 1999. године, идејни командант акције ваздушних напада на Србију, акције која је носила назив „Милосрдни анђео“, Хавијер Солана, уз безброј гримаса и млатарања рукама грли представнике српске дипломатије, када му исти долазе уз осмех и поданичке понуде. Но, и овде се опет треба угледати на Богочовека Христа и сасвим мирно рећи чиновништву Банкарске уније и свим лажним бриселским анђелима: „И ово је написано: Немој кушати Господа Бога својега“ (Мт 4,7). И на крају, скоро је сасвим извесно, ускоро ће нам западни фарисеји понудити, а њихови сатрапи у Србији громко изрекламирати и своју трећу и последњу шаренолашку понуду. Следи, дакле, још само то, да нам Унија „слободних зидара“ обећа све угодности овога света, све предности економског развоја у тзв. ЕУ, све оно што нам је тобож потребно и што нам, опет тобож, може једино дати нико други до њихов духовни отац Сатана. Но, ако нам наши западни непријатељи покажу и сва царства овога света и све богатство његово, и обећају нам да ће то све припасти ником другоме, него баш нама Србима, њиховим вековним „љубимцима“, само ако паднемо на колена пред њима и поклонимо им се, треба им опет, но сада још јаче и громкије, одговорити Христовим речима: „Иди од мене Сатано јер је написано: Господу Богу своме клањај се и Њему јединоме служи!“ (Мт 4,10). А да је Сатана заиста увек само лажов и преварант, говори и податак да су многе чланице тзв. ЕУ тек сада увиделе шта су изгубиле уласком у њу. Проблем је само у томе што многе нове чланице Бриселске уније још увек немају довољно воље, смелости и снаге да кажу сопственом народу у шта су се увукли и како су насамарени од стране тзв. Европе. Оне чак често немају скоро никаквих инструмената да сву ту превару и пљачку од стране западних банкара, када је једном и узажеле објаснити свом сопственом народу, заиста успешно и објасне. То је стога јер су им скоро сви масмедији у рукама бриселског или њему послушног капитала. Најсвежији примери масовне колонизације и пљачке читавих економија од стране нових западних империјалиста, јесу неке од нових чланица Бриселске уније. Њихови спољни дугови према Бриселу, Светској банци и ММФ-у непрестано расту, и када ускоро дођу за наплату, откриће се до краја какав је и био циљ белосветских банкара у оснивању тзв. ЕУ. Овај неоколонијални пројекат већ је, на пример, успео да увуче Пољску у дуг од скоро 150 милијарди долара. У сличном положају су многе нове чланице тзв. Европске уније, а неке друге то тек очекује у будућности. После реченог довољно је јасно шта се крије иза помпезних прича о неком новом земаљском рају званом ЕУ, те и то ко нам је и са економске тачке гледишта пријатељ, а ко то није. Ми Срби ускоро ћемо отворено бирати између истинске економске слободе и неоколонијалног ропства бездушним и антихришћанским банкарима овога света. Бриселска унија не трпи различитост Тзв. ЕУ, која се широко препустила служби гордоме мамону, посматрано јеванђелским очима, у ствари је без икакве реалне шансе на дуговечност. Она је већ сада, због свога богоодступништва, осуђена на сигурну и брзу пропаст. У њој (част изузецима), све шире и све отвореније хара духовна пустош, отворена и ледена безосећајност за Вечну Божанску Љубав и вечни смисао људскога живота. На крају крајева, у њој често нескривено тутњи и језива мржња према Богочовеку Христу и према свакоме ко не жели да иде њиховим, „европским“ путем. Ми Срби ускоро нећемо имати много избора. Или ћемо поћи за Христом, или за мамоном. Или ћемо хитати за Вечним и Благим Исусом који нам даје сва богатства Неба, сву слободу од греха, смрти и Сатане и све оно што нам је потребно на земљи, или ћемо, идући за разним Соланама, Ешдаунима, Саркозијима, Продијима, Лајчацима и другим слугама најкрајње таме којима је дах у носу, завршити на сметлишту историје. Избор је на нама, и прави и истински Срби већ га знају и осећају. Такозвана ЕУ је већ предвидела да у њеном безбожном уставу не буде ни поменуто име Бог. Она је већ скоро потпуно одбацила Богочовека Христа и тиме се уврстила у ред сигурних губитника, и у земаљском и у небеском смислу. Стога наш избор треба да буде јасан и непоколебљив, јер Господње су речи сасвим недвосмислене. Богочовек Христос нам кроз Његове Свемудре речи стога и поручује да се јасно определимо између богоодступничке тзв. ЕУ и Њега, Извора свакога добра у свим световима, јер каже: „Ја сам чокот а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа. Ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити“ (Јн 15,5 )... „Нико не може два господара служити; или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“ (Мт 6,24). Јеромонах Петар (Драгојловић),
01. 02. 2008
|
|
|
Copyright
© Herceg Press (hercegpress@yahoo.com) |